Sve kontrole su smeštene sa desne strane ekrana i zahvaljujući tome aparat je lako upotrebljavati jednom rukom. Iako to ne zvuči nešto mnogo bitno, radi se o stvarno važnoj osobini, pogotovo za ciljnu publiku kojoj je DP-1 namenjen. Na žalost Sigma je štedela na beloj farbi pa su oznake na dugmićima praktično nevidljive u lošim svetlosnim uslovima i potrebno ih je naučiti napamet da bi se izbeglo pritiskanje na slepo...

         

U praksi.

Sigma DP-1 iako očekivana i priželjkivana u praksi se pokazala kao jedan vrlo čudan aparat koji nekad kao da radi protiv fotografa koji ga koristi. Pre svega, sistem menija je toliko loš da mi je bilo vrlo teško da poverujem da se radi o aparatu iz 2008. godine a ne o nekom lošem modelu nepoznatog proizvođača od pre sedam ili osam godina. U stvari, interfejs najviše podseća na jeftine kineske MP4 plejere jer samo tako se može objasniti činjenica da se ISO menja u meniju i da se svaki izbor mora potvrditi pritiskom na OK. To me je toliko smaralo da sam ISO najčešće držao na AUTO. Znači došli smo do prve velike mane bez da smo škljocnuli više od par fotografija... Loše je rešen i odabir AF polja (9 komata) jer je potrebno osam puta pritisnuti strelicu na dole. Meniji su animirani tako da to još dodatno usporava rad.

Posle par pritisaka na dugme okidača dolazi se do druge, možda još veće mane. Aparat je toliko spor da sam uveren da postoje slikari koji brže završe ulje na platnu nego što DP-1 obavi sve radnje koje spadaju u grupu ''šljoc''. Autofokus na ovoj Sigmi radi pomoću detekcije kontrasta, kao na malim digitalcima s' tim što su ti mali aparati sada postali brzi kao munje a DP-1 ko da je došao iz 2003. Kada ima mnogo svetla, autofokus još i radi pristojno ali kada su svetlosni uslovi samo za prcometar lošiji nastaje mučenje u vidu prolaska kroz ceo opseg a vrlo često aparat jednostavno ne uspe da fokusira. Na koji način se to da rešiti? Pa recimo da je rešenje vraćanje u prošlost i korišćenje zonskog fokusiranja i hiperfokalne distance. Blenda se pritvori na F5.6, točkić za manuelni fokus namesti na 1,5-2 metra a fotograf napuni pozitivnom energijom uz stalnu meditaciju i molitve da ono što treba da bude oštro ne bude preblizu i da se ne kreće. Pomenuti točkić za ručno izoštravanje jeste fina stvar ali je na ekranu skromne rezolucije vrlo teško videti da li je fokus baš na pravom mestu. A taj ekran se inače smrzne na sekund ili dva dok aparat fokusira...

Da bi povratak u prošlost bio potpun, brzina upisa na karticu je jednaka (ili manja) brzini ručnog premotavanja filma tako da se mora dooobro razmisliti pre okidanja jer DP-1 ne prašta loš tajming. A kad se na to doda i činjenica da postoji vrlo uočljivo kašnjenje zatvarača eto razloga da se svaki dobro ulovljen momenat sa DP-1 ceni do neba. Ne verujete? RAW snimak se upisuje čitavih 15 sekundi. I dalje ne verujete? Kada piše na karticu, DP1 uzima piš pauzu tako da od daljeg fotografisanja nema ništa i što je još gore za to vreme se ne mogu menjati parametri. Jedino što malko vadi stvar je činjenica da se veštački zvuk zatvarača čuje baš u pravom momentu okidanja što u nekom malom broju situacija može da bude korisno.